Цвијо Шарић
Дипломирани инжењер пољопривреде
Зрењанин


Рођен је 17.06.1938 у селу Јакир, општина Гламоч у породици са три брата и две сестре.
По навршеној трећој години живота, јуна месеца 1941. године преживљава усташки погром , рањавање а и губитак оца. Као и сви његови из краја до 1945 године преживљава у збеговима .Године 1945 долази у Банатски Деспотовац , са преосталим члановима породице,
Основну школу завршава у Деспотовцу и Јаши Томићу а једну годину у Зрењанину. После уписује пољопривредну школу у Футогу и Враћа се на рад у ГРАНИЧАР- Конак. Годину дана ради као руководиоц производње и као успешног радника предузеће му даје стипендију и шаље га на студије на Пољопривредни факултет у Новом Саду. После завршеног факултета враћа се у стари колектив и ту почиње његов успешан рад као инжењера. Ради у Граничару Конак , затим у Победи Бока и свуда оставља неизбрисив траг,како у ратарској тако и у сточарској производњи.
За насеље и имање Златица слободно се може рећи да су творевина и продукт нове социјалистичке Југославије. Пољопривредно огледно добро Златица основано је 01.05.1949. год. на подручју 29 салаша и на крилима ентузијазма људи који су долазили свих делова тада ратом разорене земље „трбухом за крухом“.
Од оснивања до 1963. год Златица је пословала као самостално пољопривредно добро, а те године приступа ПД „Зрењанин“-у које је у саставу ИПК „Серво Михаљ“ Зрењанин.
На „Златици“ су у том периоду створени услови за савремену биљну производњу, набавка механизације, примена најсавременије агротехнике, градња машинске радионице. Такође се стварају сви услови за сточарство: граде се нови објекти за држање музних крава и за одгој приплодних крмача. Тада су укопани темељи да се никада не угаси сточарска производња на „Златици“, а да ратарство познаје само рекордне приносе. Oрганизује se ратарска производња на 3.800 ha са потребном механизацијом, што је пресудно код остваривања рекордних приноса, а и применом савремене агротехнике, избором најбољих сорти и хибрида, са сарадњом са науком( факултети и институти) и са изналажењем најбољих путева ка успеху.
Битно је истаћи и структуру сетве где су се гајиле културе: Пшенице, јечма, кукуруза, сунцокрета, соје, крмно биље, шећерна репа, поврће. Семенску производњу чинили су: пшеница јечам, кукуруз и луцерка.
Сточарска производња је обављана са: 600 музних крава са припадајућим категоријама, расе Аустријски Ротвунд и домаће шарено. Производња се кретала 4.000 – 4.500 литара млека по крави. Свињарство је обављано на 200 – 220 крмача прасиља расе Шведски Ландрас уз 15 – 19 прасади по крмачи.
У функцији поменутих производња изграђени су силоси 3.500 т зрнасте хране, савремена машинска радионица са дијагностичким апаратима, објекти за говеда и свиње, путеви и све друго.
На ово имање ООУР-а Златица са потпуно уходаном производњом у ратарству и сточарству са рекордним приносима и без икакве економске задужености долази и почиње са радом 01.06.1978. год. и остаје на месту директора до 15.07.2001. године када одлази у превремену пензију. Цвијо Шарић је преживео усташки нож али није „демократске промене“ (читај пљачкашку приватизацију).
Треба рећи да је нашао прави пут успеха уз пуну подршку свих запослених, а и уз помоћ политике радне организације и Комбината, института, факултета и шире заједнице.
Набројимо само неке од битних потеза који су учинили да ООУР Златица носи епитет највеће и водеће организације у комбинату Серво Михаљ.
I. Комунална изградња: завршетак 30 започетих станова, адаптација око 100 постојећих, изградња 30 нових станова са изградњом комплетне инфраструктуре: гасификација, кишна и фекална канализација, телефонски прикључци, паркови, тротоари, здравствена станица, спортски терени итд. у исто време радници су добијали стамбене кредите за своје куће.
II. Изградња привредних објеката
a. Биљна производња – значајни послови су урађени на комасацији, затим на изградњи каналске мреже за одводњавање, изградња заливног система на 450 ha и црпне станице за свих 2.000 ha, до црпне станице изграђен је далековод 20 kw.
Напоменућемо и изградњу силоса капацитета 8.000 t за зрнасту храну. Још значајнија је изградња гасовода и гасне станице капацитета 10 милиона m3 гаса за потребе сушаре за зрно, машинске радионице, фарме крава и комплетног насеља.
b. Говедарство - Први кораци су учињени на побољшању услова у којима су стаје крава, Објекти „Лауф“ система се мењају и праве се затворене стаје, уводи с е машинска мужа „Алфа-Лавал“. Следећи кораци су учињени на побољшању расног састава што се огледа у оплемењивању постојећих раса говеда са црвеним Холштајном. Почетак бављења товом јунади. Други кораци и најважнији изградња фарме за 1.000 музних крава у слободном држању, са по 6000 л млека ,прва фарма у земљи са овим начином држања. Адаптирани су и стари објекти и изграђени нови за слободно држање за 600 приплодних јуница,.
Остварен је циљ да се вредност једног хектара увећа за 1.500 литара млека и око 200 килограма меса.
c. Свињарство
Од оснивања до ових дана број крмача дојара се кретао од 200 – 300 комада, број прасади по крмачи је око 19 комада. Прираст това свиња је 450-600 грама дневно, уз утрошак хране 3,6 – 3,2 КТ по 1 kg прираста.
Сточарска производња као и биљна је опремана са најмодернијом опремом и техником за исхрану, мужу и скидање крмног биља.
Пословало се домаћински, уз пуну сарадњу научних институција факултета и института. Ово потврђују и бројна признања добијена постигнуте резултате. Евидентни су бројни пехари, сајамске медаље и друга признања како колектива ,тако и појединачних радника, од којих помињем само нека:
- Првомајска повеља синдиката Југославије 1982. год
- Награда ослобођења Зрењанина 1978. год
- Прво место на такмичењу орача Југославије 1977. год
- Повеље општинског синдикалног већа 1975, 1978 и 1985. год
- Појединачне титуле на такмичењима орача и комбајнера са општинског и покрајинског нивоа су многобројне.
По нашем мишљењу највреднија признања су:
- Рејтинг предузећа у Србији 1000 најуспешнијих где је Златица пласирана на 284 месту, а у својој бранши на 18 месту.
- 1998. год. Златица добија Повељу од привредне коморе Југославије за остварене резултате у привређивању.
Треба споменути и друге награде
- Награда града Зрењанина 1994. год.
- Награда синдиката Општине 2001. год на предлог 14 основних организација синдиката
- Награда Стручног одбора за говедарство Републике Србије 1967 1968. год за производњу сточне хране
- Награда Већа савезног синдиката, диплома за изналажење еколошких адитива код силирања луцерке 1993. гоф.
Био је и активни члан
- Одбора за говедарство Републике србије
- Управног одбора пољопривредног факултета у Новом Саду
- Управног одбора института Римски шанчеви…….

Да ли је довољно:

ДРУШТВО ИНЖЕЊЕРА ЗРЕЊАНИН ПРОГЛАШАВА ДРУГА ЦВИЈА ШАРИЋА ЗА ИНЖЕЊЕРСКУ ЛЕГЕНДУ ЗРЕЊАНИНА


У Зрењанину 10.10.2019 године

Дипломирани инжењер Миле Узелац је рођен 1927. године у Банатском Карађорђеву, Зрењанин. Године 1940. уписао је Мушку занатску школу у Вршцу.
Након припремног курса прешао је у Средњу техничку школу у Зрењанину коју је завршио 1945. године. Уписао је студије грађевине, и уз непрекидан рад, дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду. Поред грађевинарства посебно је био заинтересован за феномен организације производних система. Из тих разлога уписао је и дипломирао и на Факултету организационих наука у Београду. Стручна усавршавања имао је у областима „Преднапрегнути бетон“ и „Технике мрежног планирања“. Завршио је такође и Школу за привредну кибернетику у Београду.
Своју професионалну каријеру отпочео је 1950. године у Грађевинском предузећу „Пионир“ које је било претходник Грађевинско индустријског комбината „Банат“ у Зрењанину. У овом предузећу провео је читав свој радни век све до 1990. године када је отишао у пензију. У току своје изузетно богате каријере у области грађевинарства инжењер Миле Узелац учестовао је у реализацији великог броја објеката. Отпочео је са изградњом Скробаре и Топлане у зрењанинској Шећерани. Самостално је, као шеф градилишта, извео и први мост од пренапрегнутог бетона у Југославији, на путу Зрењанин-Београд, код Ченте. Такође самостално, као шеф градилишта, реализовао је надвожњак код Фабрике станице у Зрењанину, млин и силос у „Житопродукту“ у Зрењанину, мост Мужља- Зрењанин и мост код СУП-а у Зрењанину. Објекат кога је такође самостално градио била је и „Шећерана“ у Новој Црњи.
Инжењер Миле Узелац је најдуже времена провео на функцији Главног инжењера оперативних послова. Ту је индиректно водио послове, вршио контролу квалитета, правио глобалне планове и технолошке концепције са стручним тимовима. Псле 1971. године изабран је за руководиоца Сектора за развој и иновације. У то време ГИК „Банат“ је градио пуно објеката у иностранству, у Немачкој. Била је то прилика да се упозна њихова технологија градње и организације снадбевања репро-материјалом и да се та искуства примене у нашој земљи. У својој фирми успешно је увео и применио велики број иновација. У току читавог радног века инжењер Миле Узелац је био распоређиван на послове где је „горело“ и он је то успешно санирао.
Поред вредних резултата у области грађевинарства Миле Узелац је успешно обављао и читав низ других послова.Први је у овој области увео систем микрофилмовања при обради техничке документације. У информациони систем фирме увео је „повратну спрегу“. Направио је систем вредновања рада службеника у администрацији. Био је више пута предавач на стручним семинарима у области грађевинарства. За Историјски архив у Зрењанину написао је Монографију ГИК-а „Банат“ и документацију о изграђеним мостовима. За Матицу српску у Новом Саду направио је монографију „Прва послератна генерација грађевинских техничара“ а за Институт управљања при Факултету политичких наука у Београду „ Методологију управљања у грађевинарству“.
За успешан инжењерски и стручни рад Миле Узелац је добио и значајна признања. Добитник је већег броја награда и пет плакета. Године 1958. добио је Медаљу рада.А за 1977. добитник је највећег признања - Ордена рада.
За изузетан допринос развоју инжењерске струке Друштво инжењера Зрењанина са великим задовољством. данас, проглашава Дипломираног инжењера МИЛУ УЗЕЛЦА за ИНЖЕЊЕРСКУ ЛЕГЕНДУ ЗРЕЊАНИНА.
У Зрењанину, 27. фебруара 2018. године

Професор др Борислав Никин је рођен 1931.године у Зрењанину.Основну школу,реалну гимназију, завршио је, такође,у Зрењанину.Средњу техничку школу завршио је у Панчеву.
Студије електротехнике уписао је на Електротехничком факултету у Београду.Дипломирао је 1958.године и стекао звање дипломираног инжењера електротехнике.За време боравка у Сједињеним америчким државама од 1965. до 1969.године завршио је студије математике на Пурдуе Универзитету Wест Лафајете у држави Индијани.Последипломске студије уписао је на Машинском факултету у Новом Саду.Магистрирао је са радом из области физике чврстог стања 1976.године.Две године касније на Природно математичком факултету у Новом Саду одбранио је докторску дисертацију под називом „Нумеричка анализа неких фундаменталних проблема теорије магнетизма“ и тако стекао звање доктора физичких наука.
Своју радну каријеру отпочео је након дипломирања на факултету када се као стипендиста Комбината „Серво Михаљ“ из Зрењанина запослио у Топлани Комбината.Након годину дана прешао је у Пројектни биро „Електробаната“.Војни рок провео је у Војно ваздухопловној академији у Рајловцу.По повратку из ЈНА запослио се у ЖТП-у.Ту је провео две године после којих је прешао у Вишу техничку школу у Зрењанину где је изабран за предавача Електротехнике и Техничке физике.Године 1965. посетио је Светску изложбу технике у Њујорку.Тада је одлучио да остане у Америци. Тамо је научио језик и завршио студије математике. Године 1969. вратио се у Зрењанин.Нострификацијом америчке дипломе добио је звање дипломираног инжењера техничке математике.Поново се запослио у Вишу техничку школу у којој је изабран у звање професора за предмете Електротехника и Математика. Године 1980. прелази на Педагошко-технички факултет „Михајло Пупин“ у Зрењанину где је изабран у звање ванредног професора.Предавао је предмете: Електроенергетика,Кибернетика, Математичка логика са основама програмирања и Електрични апарати и уређаји.Године 1982. одлази за Нови Сад на Технолошки факултет.Као професор универзитета предавао је Теорију система аутоматског управљања технолошким процесима и Основе електротехнике.На оделењу овог факултета у Сремској Митровици предавао је и предмет Статистичка обрада експерименталних података. Године 1990. враћа се у Зрењанин на Технички факултет „Михајло Пупин“ где остаје до 1996.године. Тада се поново враћа у Вишу техничку школу у Зрењанину у којој остаје да ради до 2001. године када је отишао у пензију.
Научни рад Професора др Борислава Никина везан је за Катедру за физику чврстог стања на Природно математичком факултету у Новом Саду где је сарађивао са Професором Братиславом Тошићем.Универзитет у Новом Саду га је одредо и упутио на научну сарадњу са Професором Богосавом Лажетићем који се бавио физиологијом.Област њиховог истраживања је била:штетно дејство електромагнетних поља на биолошке система,пре свега, на човека.Задатак професора Никина је био да изврши мерења интензитета магнетних поља у индустријским погонима.За потребе ових истраживања он је конструисао уређаје у којима су се налазиле животиње и које су зрачене магнетним пољем.То је била симулација радног места индустријског радника. Након зрачења вршени су медицински прегледи животиња,односно,свих њихових органа.На основу резултата доносио се закључак о поремећајима који настају на биолошком систему под дејством зрачења.У значајној мери резултати ових испитивања могу се пресликати и на људе који раде у таквој средини.Резултати ових истраживања објављивани су у научним часописима.
У област физике научни рад професора Никина имао је теоријски карактер.Математичке дефиниције и изразе користио је да из домена микроструктуре одређених проблема математичким трансформацијама дође до објашњења шта се може очекивати са макроструктурама истог проблема. Математички модели ове природе називају се квантна теорија и она се користи у екзактним наукама.
У току своје изузетно богате стручне ,научне и професорске каријере професор др Борислав Никин је објавио двадест научних радова и четрнаест уџбеника,приручника,пројеката и других стручних радова.Своје знање и искуство несебично је преносио на хиљаде својих студената. Иако је у пензији професор Никин се и данас радо одазива на позиве и држи изузетно интересантна предавања из области утицаја електромагнетног зрачења на здравље људи или врши практична мерења интезитета електромагнетних поља.
Професор др Борислав Никин је више година био и члан уређивачког одбора научно стручног часописа ДИТ. Тиме дао и значајан допринос раду Друштва инжењера и техничара Зрењанина.
Због свега претходно наведеног Друштво инжењера Зрењанин са пуно разлога је професора Борилава Никина прогласило за „Инжењерску легенду Зрењанина“.

Дипл.инг. Драган Баста је родјен 4.10.1946. године.Основно и средње образовање завршио је у Зрењанину.Машински факултет студирао је у Београду где је и дипломирао 1970.године. Специјализацију из области заваривања обавио је 1975. године.Стручни испит за пројектовање и извођење инвестиционих радова положио је 1977.године
Након дипломирања године 1971. запослио се компанији Нафтагас у Зрењанину у у њој провео свој читав радни век.После проправничког стажа ради као инжењер на изградњи а од 1972. до 1974. године био је технолог на пословима одржавања нафтне опреме.Послове пројектанта обавља од 1975. године.Као технички руководилац формирао је изузетно квалитетан тим инжењера који је имао у оквиру одржавања опреме веома значајне резултате.Функцију директора ООУР-а обављао је од 1982. до 1990. године.На функцији комерцијалног директора Нафтагас система провео је десет година. Након 2000.те године обавља функције дирактора ОД „Рударски сервис“ и „Технички сервис“ све до 2011.те године када одлази у пензију.
Драган Баста је имао изузетно богату инжењерску каријеру. У току свог стручног инжењерског рада обављао послове пројектовања опреме и технологије одржавања.Такође се бавио и инвестиционом изградњом у области нафтне привреде. Водио је изградњу сабирне станице за нафту у Келебији, реконструкцију компресорске станице на Тиви, изградњу гасовода Госпођинци - Банатски Двор.И у грађевинарству је водио изградњу низа објеката: производне хале у кругу погона Нафтагас одржавања( грађене су у периоду од 1982. д0 1990. годин), хотел на мору у Бечићима као и преко 150 станова за раднике Нафтагаса. Међутим, најзначајније резултате Драган Баста је пости- гао у области руковођења и инжењерско менађжерских послова.По томе, несумњиво, спада у најуспешније привреднике Зрењанина.
Драган Баста је поред резултата у области инжењерства изузетан допринос дао и као друштвени радник.Од 1986. до 2000. те године био је у руководству Рукометног клуба „Пролетер-Нафтагас“. У периоду када је он био његов председник клуб је два пута био шампион државе и вицешампион Европе.
Због свега што је наведено Друштво инжењера Зрењанина је са пуно разлога Драгана Басту, дипломираног инжењера машинства прогласило за „Инжењерску легенду Зрењанина“.

Др Милица Миловац, дипл.инж.попљопривреде је рођена у Клеку код Зрењанина 22.јуна 1948. године.Након завршетка средње школе своје школовање је наставила на Пољопривредном факултету у Универзитета у Београду.Дипломирала је 1971.године на одсеку за ратарство.Наставила је последипломске студије и стекла звање магистра агрохемије 1973.године.На Пољопривредном факултету у Београду 1987.године одбранила је докторску дисертацију и постала доктор пољопривредних наука. Даље усавршавање стицала је на бројним стручним и научним семинарима.

Своју изузетно богату професионалну каријеру започела је као приправник у ПИК-у Тител у Тителу а наставила је у Неготину у Пољопривредној станици и Скупштини општине Неготин.Каријеру нас- тавља у Приштини на Пољопривредном факултету као асистент а затим се враћа у ПИК Тител.Двадесет седам година,затим, проводи у Технолошко-пољопривредном институту у Зрењанину који се у том периоду више пута трансформисао и мењао име.

Веома је широк дијапазон послова који је Милица у својој радној каријери обављала: производња семенских усева, анализе пољопривредних земљишта, саветовања у биљној производњи, предавања на предмету педологија са минерологијом, хронографисање операција у биљној производњи, израда планова и калкулација, истраживања и развој у области биљне производње, трансфери фундаменталних истраживања у примењена, уговарање и организација послова итд.

Др Милица Миловац је у стручним часописима објавила 87 радова а у научним часописима 51 рад. Учестовала је у реализацији 24 пројекта из области уређења земљишта.У дневној и недељној штампи имала је 117 стручних чланака као и преко 120 наступа у електронским медијима, на радију и телевизији. Са својим радовима учестовала је на више међународних научних скупова на Кипру,у Белгији, Румунији. У области апликације селена и његовим обогаћивањем биљака Милица има и два заштићена патента.

За свој стручни, научни и проналазачки рад Др Милица Миловац је добила и већи број признања и награда:

  • 1997.год. Регионална привредна комора јој је доделила Награду за изузетно значајан и обиман научно истраживачки рад у аграру.
  • 1998. год. Савез проналазача Београда јој је доделио И награду Плакету са ликом Николе Тесле.
  • 1988. год. на Тесла Фесту у Новом Саду освојила је ИИ награду.
  • 1988. год. Веће Савеза синдиката Србије доделило јој је Диплому за освојено I место у области екологиле и унапређења животне средине.
  • 2000.год. Савез проналазача Србије додељује јој Повељу са плакетом.
  • 2004. год. Привредна комора Србије доделила јој је Диплому и плакету за 2004. годину.

За допринос развоју инжењерске струке, за примену науке у аграрној производњи и за све оно што је урадила у току изузетно богате професионалне каријере ове, 2014. године, Друштво инжењера Зрењанин Др Милицу Миловац, дипломираног инжењера пољопривреде проглашава за „Инжењерску легенду Зрењанина“.

Проф. др Мирослав Ламбић је рођен 21.5.1948. године у Зрењанину. Машински факултет је завршио у Београду. Докторирао је 1986. године на проблематици коришћења сунчеве енергије (Универзитет у Новом Саду). Радио је 11 година у привреди као Руководилац одржавања, Главни конструктор процесне и енергетске опреме и Шеф развоја. Од 1986. год. ради на Техничком факултету "М. Пупин" - Зрењанин, Универзитета у Новом Саду. На Факултету је у више мандата вршио функцију продекана, председника Савета, члана Савета универзитета у Новом Саду, шефа Катедре за опште техничке науке и др. Данас, на истом Факултету ради као редовни професор (на основним и докторским студијама) за термоенергетске предмете и инжењерске методе. Био је руководилац и учесник бројних научно-истраживачких (19 пројеката) и стручних пројеката за потребе привреде. Аутор је преко 200 техничких решења, конструкција и иновација које је радио за потребе привреде или у оквиру научних истраживања.
Пројектовао је преко 100 енергетских постројења, углавном соларних постројења (од којих су нека највећа у Србији), топотних пумпи, грејних и климатизационих постројења и др.
Објавио је око 200 радова у научно-стручним часописима и на научно-стручним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је 45 књига - универзитетских и факултетских уџбеника, научних монографија и стручних књига.
Године 1998. је именован за експерта Министарства за науку, развој и животну средину СР Југославије - за област машинског инжењерства, термоенергетике и сунчеве енергетике. Члан је међународних и домаћих струковних организација. Оснивач је и председник Друштва за сунчеву енергију "Србија солар". Био је организатор и председавајући четрдесетак домаћих и међународних научно-стручних скупова везаних за проблематику опште енергетике, соларне енергетике, енергетске ефикасности и др.. Организовао је више школа младих талената из енергетике; југословенски конкурс за најуспешније иновације из области енергетике и др. Био је члан истакнутих домаћих и међународних асоцијација. Неке од њих су: Тхе Интератионал Солар Енергy Социетy; Еуро Солар, Америцан Социетy оф Хеатинг, Рефригератинг анд Аир-Цондитионинг Енгинеерс, Инц. У више мандата је био председник Друштва за сунчеву енергију "Србија солар", председник Научног одбора Друштва за енергетску ефикасност БиХ, председник Научног одбора Yу Солар-а, председник Савеза проналазача Војводине и члан Председништва Савеза проналазача Југославије (и СЦГ) и Србије и других асоцијација.
Проф. Ламбић је написао и објавио бројне радове који третирају проблематику коришћења сунчеве енергије дајући на тај начин значајан допринос научном описивању, развоју и примени соларних технологија. Својим радом и наставном активношћу утицао је да се овој проблематици посвети одговарајућа пажња и да потребан значај, те да се оспособе кадрови за квалитетно бављење проблематиком коришћења сунчеве енергије. Био је ментор код израде преко 40 специјалистичких радова, магистарских теза и докторских дисертација - од којих више магистарских теза и докторских дисертација које третирају проблематику коришћења сунчеве енергије. Има лиценцу за пројектовање, надзор и изградњу инвестиционих објеката. Главни је уредник и члан редакционих одбора десетак научно-стручних часописа. Покренуо је научно-стручне часописе (у којима је и главни и одговорни уредник) ЕНЕРГЕТСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ, ЕНЕРГЕТСКА ЕФИКАСНОСТ (БиХ), МЕНАЏМЕНТ, ИНОВАЦИЈЕ, РАЗВОЈ и РАЗВОЈ И УПРАВЉАЊЕ (БиХ). За свој рад је примио бројна домаћа и инострана признања. Нека од њих су: Октобарска награда Зрењанина, Повеља међународне изложбе опреме и технологија за коришћење сунчеве енергије - СОЛАР, Диплома Друштва инжењера и техничара, Награда Народне технике Југославије, Награда Регионалне привредне коморе - бантаског региона, Орден Легије части за допринос проналазаштву: ТАНТАЕ МОЛИС ЕРАТ - Белгија, проглашен је југословенским "Проналазачем године" (1998. год.) и др. Редовни је члан Српске академије иновационих наука, Интернатионал Ацадемy оф Аутхорс оф Сциентифиц Дисцовериес анд Инвентионс и Међународне технолошко-менаџерске академије.

Мислим да је више него довољно да прогласимо др Мирослава Ламбића за четврту Инжењерску легенду Зрењанина.

 

Друштво инжењера Зрењанина је у 2018. години за изузетан допринос развоју инжењерске струке за ИНЖЕЊЕРСКУ ЛЕГЕНДУ ЗРЕЊАНИНА прогласило дипломираног инжењера рударства Слободана Јешића.

 

 

Село Кумане а у Банату је родно место Слободана Јешића. Рођен је 1946. године. У родном месту је похађао Основну школу, коју је завршио у Ечки. Гимназију и Нижу музичку школу завршио је у Зрењанину, а Рударско-геолошки факултет, Смер за нафту, завршио је на Универзитету у Београду. Запослио се 1969. године у Нафтагасу, Погону „Средњи Банат“-Зрењанин, где је радио до одласка у пензију.
Почетне нафташке кораке Слободан Јешић је направио на нафтном пољу Бока, да би након тога учествовао у пуштању у рад првог гасног поља Бегејци у ООУР-а, касније погону Средњи Банат - Зрењанин. Од тада, па до 2003. године био је руководилац Службе за производњу гаса, Технички руководилац и Управник/Директор погона Средњи Банат, дакле, у времену најинтензивније градње и развоја НИС-Нафтагаса и погона Средњи Банат. У наведеном периоду учествовао је, а много пута и управљао пуштањем у производњу преко 20 нафтних и гасних поља, другим речима „фабрика“ за производњу нафте и гаса, као и других објеката везаних за производњу нафте и гаса. Учествовао је у градњи неколико магистралних гасовода и нафтовода. Био је у Одбору за изградњу ФСК-Фабрике синтетичког каучука у Елемиру. Учествовао је у пројекту гасификације општина Житиште и Сечањ. Са позиције Техничког руководиоца, пратио је израду Пројектно-техничке документације за изградњу Подземног складишта гаса Банатски двор.
На међународним и домаћим симпозијумима и Стручним часописима је објавио неколико стручних радова из области експлоатације нафтних и гасних лежишта. Био је активан члан и учесник више стручних манифестација Друштва инжењера и техничара НИС-Нафтагас и ДИТ Зрењанин.
Од 1973. до 1993. године предавао је два предмета, Производњу нафте и гаса и Геологију, у Средњој школи „Васа Јанков“- Зрењанин и Радничком универзитету у Кикинди. У том периоду је образовано око 1000 КВ радника и техничара нафтне струке.
Аматерски се бавио музиком и сликарством. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века свирао је кларинет и саксофон у многим тзв. Вокално-инструменталним саставима Зрењанина (Метеори, Електрони, Динамити, Медисон, Тихуана, Нијансе). Свирао је фрулу и гајде на многим народним саборима. Имао је једну самосталну и више групних сликарских изложби у Зрењанину.
Све ове године и деценије Слободан Јешић је остао веран свом граду и благословеној земљи банатској, где и сада живи мирне пензионерске дане. Понекад, за своју душу и своје Пријатеље, засвира фрулу, кларинет, или гајде и наслика неки банатски пејзаж.